istočnjačke sekte

ponedjeljak, 10.01.2011.


Bahaullah


Vođe kao kraljevi

Početke bahaizma, najpoznatije islamsko-mondijalističke sekte, nalazimo u učenju Persijanaca Mirze Ali Muhammada. Ovaj iranski šiita i trgovac je maja 1844. g., u svojoj 24. godini života, proglasio sebe bab-om, Božijim vratima, Božijom trubom i Božijim ogledalom. Što je više dobijao sledbenike, to je državnim vlastima više smetao njegov mesijanizam. Na hiljade njegovih sledbenika je pobijeno od strane netrpeljive islamske vlasti, i na kraju je i sam “Bab” kao krivovernik pogubljen 9. jula 1850. g. u kasarni u Tabrisu.

Baba je nasledio njegov trinaest godina mlađi polubrat Mírzá $usayn-`Alí Nuri (EĚ12' -3ĚF9DĚ, 1817.-1892. g.), poznat od 1863. g. kao Bahaullah (Baha’u’llah – (G'!'DDG, "slava boga" na arapskom). Razvio je živu misionarsko-epistolarnu aktivnost, nastojeći da utiče prevashodno na državno-religijske uglednike. Napisao je brojne knjige o svome kultu, u kome slavi samoga sebe i svoje ekumensko-mondijalističke ideje, koje će, na svoj subverzivni način, na Zapadu razviti iluminatsko-masonska hidra; najpoznatije delo ovog “savršenog proroka” je takozvana ‘Sveta knjiga’ (Kitáb-i-Aqdas). Pre smrti je za vođu svoje sekte i ovlašćenog tumača “svetih knjiga” postavio vlastitog sina Abdul-Baha (Abdul’l-Baha) Abbasa, koji je se proglasio povratenim Isusom, te sebi dodelio počasnu titulu Gaznijji Azam i čiji vladalački uspod počinje posle 1908. g., nakon okončanja spletkarskih nadmetanja za tron sekte. Abbas je na svojim obilascima Egipta, Evrope i Amerike, popularizujući svoju kvaziduhovnu doktrinu, zadobio na desetine hiljada naivnih sledbenika. Pošto je umro 1921. g. njega je, naravno, nasledio njegov sin Seuvki.



Bahaullah (1817.-1892. g.)

Danas bahajci imaju brojne ogranke širom sveta, i zavedene sledbenike iz mnogih tradicionalnih religija; u Indiji ponajviše, dok prema muslimanima sunitima imaju najlošiju prođu, jer su muslimani, kako je i očekivati, vezani za Muhammeda. Naravno, i Bahaullah je, kao i Muhammed, za sebe tvrdio da je veliki Božiji poslanik pred Smak sveta, no ukazivao je da će dva milenijuma posle njega doći još jedan “poslanik”.

Sedište bahajske sekte – Univerzalnog doma pravde, je u izraelskoj Haifi, što im je i kibla. Bahajci hadžiluk obavljaju posećujući kuću Bahaullahovog učitelja u Sirazu, te Bahaullahovog groba u Bagdadu.


Devetnaest kao “sveti broj”

Kod bahajica broj 19 je “sveti broj”, i njemu su, bar u prošlosti, podredili mnoge svoje obrede. Broj je izveden iz ‘Kurana’, gde se kaže da su nad paklenom provalijom Sekar postavljeno 19 meleka kao čuvara (74:30-31). Tako bahajci poste 19 dana. Svakog 19. dana bahaijac treba u goste pozvati 19 svojih istovernika. Bahajska sekta danas stoji pod upravom 19 njihovih uglednih članova, kojima svaki bahajac mora dati 19% svog godišnjeg prihoda.

Ranije su bahajci tražili da se u bračni odnos stupi sa 11 godina starosti, te su dozvoljavali poligamiju i konkubinat. Muškarcu se dozvoljava da ima najviše dve žene, što je blagi progres u odnosu na 'Kuran'. Nevesti je određen obavezni miraz u zlatu ili srebru – 19 mitkala (oko 66 grama), zavisno od toga da li je iz grada ili sa sela.

Simbol bahajske vere je, inače, devetokraka zvezda. Čudo da se i tu nisu pozvali na broj 19!

Inače namaz (salat) bahaija sastoji se od stajanja licem usmerenim, ne prema Mekki, već Haifi (obronci Karmela) gde se nalazi njihov Univerzalni Dom Pravde (uspostavljen 1963. g.), kojim upravljaju 9 njihovih najviših članova. Njihov hadždž, je poseta kući Bahaullahovog učitelja, Persijanca po imenu Albab Ali Muhammed, u Sirazu, kao i Bahaullahovog groba u Bagdadu.


Islamski mondijalisti

Do moralne izgrađenosti bahajci nisu držali, čak su i otvoreno robovali mnogim izopačenosti. Oni stalno govore o promeni sveta na bolje i o njegovom ujedinjavanju, a ne vide da svet nikada neće biti bolji i duhovno napredniji bez čovekovog moralnog preporoda i ujedinjenja sa Božijim Duhom; jer kad se raj izgradi u srcu, u duši, on može dobiti i svoj vanjski izraz. Bahajci nakaradno veruju da će svet izgledati lepše i jedinstvenije kroz spoljašnja, političko-diplomatska i kongresna doterivanja i prisiljavanja. Zato im je i masonerija, koja ima slične zamisli, naklonjena. (Čak i promasonski rotarijanci im dozvoljavaju da u njihovim klubovima održavaju svoja predavanja.) Sve ono što danas izguravaju zapadni mondijalisti, masonsko-iluminatski zaverenici, Bahaullah je u svoje vreme otvoreno propovedao i tražio: uspostavljanje svetske vlade, svetske države, svetskog suda, uvođenje jedinstvenog pomoćnog jezika (eksperanto nije uzalud izmišljen; doduše sada je engleski jezik, sa svojom rogobatnom ortografijom, uveliko postao “svetski jezik” broj jedan). U budućem svetskom “raju” bahajci svoju “religiju” vide kao temeljnu integralnu snagu. Stvaranje Evropske Unije (po uzoru na Sjedinjene Američke Države), Afričke Unije (pre toga Organizacija afričkog jedinstva), Arapske Lige, Južnopacifičkog Foruma, Udruženja država jugoistočne Azije, Srednjoameričkog zajedničkog tržišta, Karipske zajednice i zajedničkog tržišta, ... bahajci vide kao karike do nastanka svetske nad-države, planetarne skupštine (OUN), planetarne svetske vlade, planetarnog diktatora, planetarne vojske (NATO), međunarodnog vrhovnog suda – “Novog Svetskog Poretka”. Bahaullah je nagovestio tu “promenu”: »Mora da nastupi vreme kada će se u čitavom svetu priznati neophodna potreba za održavanjem velike, sveobuhvatne ljudske skupštine. Vladari i kraljevi sveta moraju joj nužno prisustvovati, učestvovati na njenim savetovanjima i razmotrili puteve i mere kojima će se položiti temelji Velikog Svetskog Mira među ljudima.« I Bahaullov sin Abdul-Baha slično utopističko-demagoški proklamuje: »Pitanje mira moraju učiniti predmetom zajedničkog savetovanja i sa svim raspoloživim sredstvima moraju pokušati da ustanove Savez nacija sveta. Moraju zaključiti obavezujući ugovor, osnovati savez čije odredbe će biti jasne, nepovredive i konačne. Moraju ga objaviti celome svetu i dobiti za njega odobrenje čitavog čovečanstva. Ovaj uzvišeni i plemeniti poduhvat – istinski izvor mira i blagostanja za celi svet, svi treba da smatraju svetim, ...«- Nikakvo konferencijsko savetovanje svetskih vladara i velikaša, nikakvi paktovi i potpisi uglednika, nikakvi plebisciti zavedenog, zaglupljenog i izmanipulisanog ljudskog mnoštva, neće Planeti doneti istinsko jedinstvo i perspektivan mir, jer živimo u svetu gde slepac slepca vodi, gde su većina svetskih vladara slavoljubivi i srebroljubivi saveznici demona, Krvnika ljudskog. Do dijaboličkog ujedinjavanja čovečanstva danas se prevashodno dolazi lukavstvom, prisiljivavanjem, dobošarskimm obećanjima i obmanjujućim ustreptalog i zastrašenog mnoštva. – I najzad, zapitajmo se, kakvi su ti religijski vodiči, kojima je put ujedinjenja sa Bogom mnogo manje važna stvar nego put “ujedinjenja” grehom zaprljanog sveta?! Takav svet se može ujediniti samo oko Antihrista i protiv Boga!

- 19:32 - Komentari (0) - Isprintaj - #


Prabhat Sarkar


Joga i još mnogo toga

Na severu Indije (danas Bengal), 1921. g. u Jamalpuru rođen je Prabhát RaiFjan Sarkar (umro. 1990. g.), koji se prozvao Šrii Šrii Anandamurti (“personifikovano blaženstvo”). Školovao je se za železničkog činovnika u Kalkuti. Dok je radio kao knjigovođa u radionici za popravku vagona Sarkar je uspeo da okupi popriličan broj istomišljenika koji su se zalagali za vladavinu “prosvetljenih”, odnosno njihovu vladavinu. Sa svojom strankom ‘Progresivna utilizacija’ nije postigao željenog uspeha na izborima, te zbog toga pribegava terorističkim metodama postizanja svoga cilja. Godine 1973. Sarkarovo terorističko udruženje je zabranjeno u Indiji, a on sa svojim proteranim sledbenicima nalazi utočište na Zapad, pred kojim stavlja masku jagnjeta. Sarkar je utemeljivač duhovnog kulta koji se zove Ánanda Márga ('put blaženstva' na sanskritu), koji za cilj ima samospoznaju pojedinca putem joge i meditacije. U tom cilju on je i "razvio" i doterao stare joga vežbe za telesni i duhovno-umni razvoj. Dakako da mnoge joga-vežbe mogu doprineti čovekovom duhovnom razvoju, ukoliko se učenik ne vezuje mentalno za istočne ‘bogove’, već za istinitog Boga. Pripadnicima kulta nisu strana ni činjenja samoubistava.

Kult ima i svoj pop sastav ‘Slatki dim’ (Sweet smoke) koji pomaže u njegovom propagiranju..

Sarkaru su za vreme njegovog života inače objavljene 261 knjiga, a ta grafomanija ukazuje na nepoznavanje istine i na nemogućnost da se ona koncizno izrazi.



Prabhát RaiFjan Sarkar (1921.-1990. g.)

Bengalski evolucionista

Stvarajući svoj kult tantričke joge koja se praktikuje u povezanosti sa društvom, Sarkar je pisao i mozgovao i o mnogim drugim disciplinama (ekonomiji, sociologiji, lingvistici, filosofiji, biologiji, fizici, ...) Osvedočio je se i kao mondijalista zalažući se za nastanak svetskog ustava, svetske federacije i svetske vlade. Ljudi koji nemaju dalekovidost i koji ne grade u Bogu i sa Bogom, stvaraju i razno-razne ljudske utopije, koje realizovane uvek postaju mučilišta i tiranije. Sarkar je inače evolucionista, koji je verovao da je u njegovom Bengalu došlo do promene od homo erectusa do homo sapiensa. Tvrdio je da će istraživanja i iskopavanja u području Rarha u Bengalu dovesti do otkrića civilizacije puno starije od onih koje su do sada poznate.

- 19:31 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Meher Baba

Nemi “savršeni učitelj”

Lažni Mesija zvan Meher Baba (“Milosrdni Otac”) rođen je u Puni u Indiji 1894. g od roditelja Persijanaca. Uz prezime Irani, dobio je ime Merwan Sheriar. Jednim poljupcem u čelo, koje dobija 1913. g. od muslimanke i sufijske učiteljice Hazrat Babańan, Mervan navodno postaje “Bogo-ostvareni”. Godinu dana kasnije, upućen od muslimana Sai Babe iz Širdija, susreće svog drugog “savršenog” učitelja – Upasni Maharađa, Hindusa iz Sakorija, koji ga je pripremao da odigra ulogu Avatara Novog Doba. Merwan je od svih učio, samo ne i od Živoga Boga. No to nije bio problem, da 1921. g. postane “Savršeni Učitelj”, učitelj koji je 1925. godine prestao da govori, započeo svoje doživotno ćutanje. Kao sredstvo izražavanja i komuniciranja otada je koristio pravougaonu ploču sa ispisanim alfabetom, gde formira reči pokazivanjem slova na toj ploči. U leto 1927. g. otvara školu za dečake svih kasta i veroispovesti; škola radi tek nekih dve godine. “Enigmatični učitelj” okuplja oko sebe grupu učenika koji ga počinju zvati “Meher Baba”.


Merwan Sheriar (1894.-1969. g.)

Pošto je Zapad izazovno tlo za razvijanje religijskog biznisa, pogotovo u vremenu ekonomskih kriza, to 1931. g. Meher Baba odlazi u Ameriku, gde doživljava gromki publicitet, nailazi na obožavanje i velikana Hollywood-a kojim ovladava jevrejski kadar. Za sedam godina preduzima sedam putovanja na Zapad i dva putovanja oko sveta.

“Hristos” Meher Baba nije se proslavio nikakvim “čudesima”, čak ni lažnim, što pokazuje da nije bio mnogo primamljiv potencijal ni za Hijerarhiju Pseudomudrosti. Jedino je se jednom, navodno, odupreo u žestokoj oluji lijućoj kiši, koja ga “nije” ni dotakla. Njegova “vidovitost” mu nije pomogla da izbegne dva saobraćajna udesa.

Razočaran slabim uspehom svoje zavodničke misije, oktobra 1949. raspustio je sve ašrame za svoje učenike, gde je na “lečenje” dovodio i istinske duševne bolesnike, koje je nalazio na svojim krstarenjima po Indiji.

U Mahabaleshwar-u 16. oktobra 1950. g. najavljuje svoj novi život: »U svom Novom Životu ja sam onaj koji traga, onaj koji voli i prijatelj.« “Bog” koji traga?!


Opomena koju prenebreguje

Aprila 1952. g. stiže u Njujork, da bi se potom uputio u Južnu Karolinu na posed njemu namenjen, gde je primao stare i nove sledbenike. Kada je se te godine njegova “trupa” zaputila prema Kaliforniji radi davanja intervjua, pri prelasku Oklahome doživljava tešku saobraćajnu nesreću: kola mu bivaju smrskana u sudaru, a on sa saputnicima doživljava teške povrede: lomi levu ruku i nogu, i doživljava tešku kontuziju lica. U toj nesreći Meher Baba ne prepoznaje sudbinsko upozorenje i svoju karmu, već krivicu prebacuje na »nemar, nehat i nepažnju civilizacije«, odnosno izvodi nebulozno i prepotentno tumačenje kako je tom nesrećom on navodno preuzeo svo breme ovoga sveta i potpuno ga apsorbovao: da se tako može preuzimati tuđe breme na nošenje, ni milion saobraćajnih nesreća da je doživeo ne bi pomoglo u otplaćivanju težine karme čovečanstva!

Tonući sve dublje u provaliju egoteizma, Meher Baba 1954. godine objavljuje da je “Avatar ovoga Doba”, odnosno Bog u telu; dakle ne više samo “Savršeni učitelj” kako su ga zaslepljeni sledbenici smatrali. “Bogočovek” Meher Baba decembra 1956., po povratku u Indiju, blizu Satare, doživljava još jedan težak saobraćajni udes u kome mu biva smrskan kuk. No i posle te povrede preduzima misionarsko-zavodnička putovanja u Evropu i Ameriku, a po prvi put obilazi i Australiju. Nevolje koje su ga milostivo upozoravale da se okane takvih putešestvija nije ozbiljno uzimao: njegovo slavoljublje je bilo jače od svake patnje i nevolje.

Pred kraj života se povlači u strogu izolaciju. Od avgusta 1966. nikome ne dozvoljava da ga viđa, sem ako bi on to zatražio i omogućio. Umire 1. februara 1969. g.

Hrist Istini je vaskrsao, podigao i preobrazio i svoje telo položeno u grobnici; učitelji i filosofi Hijerarhije Pseudomudrosti umiru i ostaju na zemlji i za zemlju vezani.

- 19:29 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Mun San Mjung

Neviđeni religijski biznismen

Korejski sveštenik i spirista, bigamista i seksualni razvratnik, utajivač poreza, “drugi Isus” – Mun Yong Myong (rođen 1920. g. na severu Koreje) koji je kasnije (1953. g.) promenio u “profetsko” ime u 'Blistavo Sunce i Mesec' – Mun Son-myong (engl.: Sun = “Sunce”, Moon – “Mesec”) osnivač je kvazihrišćanske “Unifikacione crkve” (najpre zvane “Udruženje porodica za unifikaciju i mir u svetu”), službeno nazvane “Udruženje Svetog Duha za ujedinjenje svetskog hrišćanstva”, preteče koktela u patmoskoj 'Apokalipsi' zvanog Babilon Veliki, u kome će se protiv Boga i Hristove Crkve nakazno ujediniti sve bogoprotivne religije, konfesije, denominacije i sekte. Šesnaestogodišnjem Munu je se navodno na Uskrs 1936. javio sâm Isus, i naložio mu da preuzme odgovornost za uspostavljanje Božijeg Kraljevstva na Zemlji. Da bi se dopao i nametnuo akademskom svetu Mun je osnovao i “Međunarodnu konferenciju za jedinstvo nauke”. Pošto je došao u Sjedinjene Američke Države 1972. g. i smestio svoj štab na Petoj aveniji u Njujorku, Sun Myung Moon je brzo razvio religijski biznis (zahvaljujući i tome što su u Americi verske ustanove imaju mnoge poreske olakšice), koji mu je doneo hrpu novca: njegovi posedi su se protezali od lanaca delikatesnih radnji u američkom Vajomingu do velikih trgovina u japanskom Tokiju: »Satanskim svetom upravljaju biznismeni; to znači da Bog mora poslati svog super-biznismena. Mesija mora biti bogatiji od svih.« Koliko se ove Munove reči, koje misle da se svet može iskupiti nepreglednim novcem, slažu sa "grešnim" Isusom koji nije prihvatio svetsku vlast i koji traži da ne gomilamo truležno bogastvo na zemlji: »Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na Nebu, gde ne uništava ni moljac ni rđa, i gde lopovi ne potkopavaju niti kradu; jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje.« ('Matej', 6:19-21) – Mun je postao i vlasnik štampanog medija 'Vašington Tajmsa', kako bi mogao da utiče na javno mnenje Amerike. Osnovao je niz organizacija "u službi" svetskog mira. Naravno, od sledbenika “Isusa Biznismena” kroz koga jedino možemo "naći spas", traži se uzdržavanje od sakupljanja zemaljskog blaga, odnosno njegovo poveravanje u “sigurne ruke” – ocu i majci sinkretički postavljene sekte, Sun Munu. Ljudi koji govore o nekoj duhovnosti i nebeskosti, u stvari su neprestano zaokupljeni plenidbom ljudskih duša i grabljenjem materijalnih dobara, čime pokazuju da njihovo srce nije ni malo uz Boga. Kako će njihovi poklonici doći do novca i sakupiti ga u fondove sekte što više ("fandrajzing"), da li prosjačenjem, prodajom sektanskih suvenira i ukrasa, razbojništvom, prostituisanjem, prodajom narkotika, radom u industriji oružja, to većinu bogova “Novog Doba” uopšte ne brine, ne interesuje. – Vođa unifikacione sekte je očigledno i pre svog dolaska u Ameriku imao veze i prljave poslove sa obaveštajnim službama (Južne Koreje, potom i Amerike) i krupnim kapitalom. Da bi dobio podršku u strukturama politike i državne vlasti, nije se ustručavao ni poduhvata podmićivanja. Imao je podršku i u budućem predsedniku Amerike – Džimiju Karteru, dok je ovaj još bio guverner države Džordžija. Povodom Munove posete Atlante od 6. do 9. novembra 1973. g., koju je preduzeo kako bi ohrabrio tamošnje građanstvo da prihvati napredovanje ka ujedinjenju u “svetsko bratstvo”, Karter je 7. novembar 1973. g. proglasio danom nade i ujedinjenja širom države Džordžije.



Mjung kao “kralj mira”

Posle samoubilačkog pokolja (u kome je i američka CIA bila umešana želeći da eksperimentiše sa drogama u cilju kontrole uma) preko 900 zavedenih sledbenika sekte Džima Džonsa 'Gavrana', verovatno agenta CIA, - 'Hram naroda' u Gvajani novembra 1978. g., američka javnost je nešto opreznije počela da se odnosi prema Munu. Strepelo se da se Gvajana ne ponovi na jednom ostrvu blizu Seula u Južnoj Koreji (gde se i Hrist treba najpre pojaviti i oženiti se drugom Evom), gde je Mun podigao svoj novi, odstupnički punt i koloniju, i gde je mogao odvesti mnogu decu i mlade ljude koji su i inače satima i satima dnevno radili za njega i ostvarivali ono što su tražili njegovi 'Principi'. No “mozak” sekte, pobornik “novog sveta” počeo je proročki da preti proklamujući da je na nestajanje osuđen svako ko ide protiv 'Ujedinjene crkve'.

Krajem XX stoleća Munova sekta zaposela je ogromna prostranstva južnog Brazila (- u Brazilu inače sinkretički kultovi imaju jakog uporišta), gde bi kroz impozantna financijska ulaganja realizovala svoju viziju “raja na Zemlji”.


Sklapanje brakova po diktatu vođe

Kod članova Munove sekte nalazimo toliko prepariranu i izmanipulisanu mentalnu strukturu da oni olako dozvoljavaju da im “ vođa” određuje čak i bračnog supružnika, da sklapaju brakove samo na osnovu ispunjenog formurala i priložene fotografije. Tako je u svojoj 75. godini života, na olimpijskom stadionu u Seulu, zajedno sa svojom drugom suprugom, Mun dao svoj blagoslov za venčavanje 25.000 parova. Slična venčavanja, sve skupa nekih 360.000 Munovih mladenaca, obavljena su istovremeno još u 540 gradova sveta. (Naravno, mnogi parovi su bili već venčani, i na terenu su se pojavili samo zbog pojačanja spektakla i dojma o "brojnosti" sekte čiji broj tobože ide u nekoliko miliona!) Tri godine ranije u južnokorejskom Seulu je inače venčano 20.000 mladenaca. Mun očigledno želi da impresionira javnost i medije, i tuče vlastite rekorde, ne razmišljajući o pogubnosti takvih spektakla i isceniranih bračnih ugovora. Mnogi “blagosloveni” parovi su se, inače, prvi put uživo videli tek na venčanju. Munova sekta nosi doktrinu da se svi svetski i društveni problemi mogu rešiti preko njihove okosnice, preko pobožne i stabilne porodice. No kako će Duh Sveti uspešno da vodi kroz život one koji se u bračni savez nisu udružili po volji Neba već po volji i kalkulaciji jednog zanesenog demagoga?! Mrak u Munovoj sekti je zamišljen prevashodno kao stroj za rađanje brojne dece koja bi marširala u ritmu Munovih principa.

Inače, u svojoj opsednutosti seksom, Mjung uči da su Evini zabranjeni snošaji sa Satanom povukli duhovni pad čoveka, a seksualna veza sa Adamom je donela i fizički, telesni pad.

- 19:28 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Mahariši Maheš Jogi

TM – moderni i nakaradni derivat mantra-joge

“Njegova svetost” – Maheš Prasad Varna, rođen je 1911. g. u indijskom Đublepuru. Diplomirao je fiziku u 31. g. života na univerzitetu u Alahabadu. Zatim je nekih pet godina radio u fabrici, uzgred proučavajući i vedske spise. Potom susreće monaha Guru Deva (koji se u stvari zvao Svami Brahmananda Sarasvati, 1869.-1953. g.), koji je postao i šankaračarja, duhovni poglavar himalajskog monastira Đotir Majtu. Guru Dev je postao Maharišijev bog, omiljeni učitelj, čija slika je uvek stajala iza njega na baldahinu pri njegovim obraćanjima auditorijumu. Po nalogu svoga umirućeg gurua Maheš je otputovao na Himalaje (gde je proveo dve godine) u cilju prikupljanja “prosvetljujućeg” znanja. Obogaćen “znanjem” o najvišoj stvarnosti, propovednički je krenuo prema jugu i počeo da zadobija sledbenike. Svoj “Pokret duhovne obnove” osnovao je u indijskom Madrasu 1958. g. Rišikeš na reci Gang, u podnošju Himalaja, izabrao je kao sedište svoje Međunarodne akademije o meditaciji, čiji sam naziv sugeriše transkontinentalne ambicije; tu je podigao i svoju palatu sa 58 odaja. Uzevši ime Maha-riši (“veliki mudrac”), 1961. godine posećuje Sjedinjene Američke Države, a u narednih desetak godina pravi trinaest putovanja po svetu, obišavši pedesetak zemalja. Tada i tako Maharishi Mahech Yogi, utemeljuje metod i kult “Transcedetalne meditacije” (TM), “Društva za Transcedetalnu meditaciju”. Kao čovek, sa čijeg lica ne silazi osmeh, Maheš je inače konstituciono obeležen sitnim rastom. U širenju svoga kulta Maharišiju su puno pomogli i članovi tada popularne muzičke grupe Beatles koja je često dovodila svoj auditorijum u hipnotički delirijum, što ukazuje na uticaj zavodničkih sila koje su delovali kroz njih, slično kao kod nacističkog žonglera Adolfa Hitlera.



“Veliki jogi” Maheš Prasad Varna

U biti, Maharišijeva transcedetalna meditacija, koja treba da bude spojnica između nauke i religije, i koja ima i “naučno opravdanje i proverenost” svoje “uspešnosti”, moderni je derivat (prilagođen za zapadno tržište) tradicionalne i klasične mantra-joge (mantra-yogah) koja se sastoji od 16 udova. mantra-joga se obično tumači kao unija upregnuća uma (ma-nas) i daha (prn, - odakle se izvlači slog tra). U mantra-jogi se recitiraju (reprodukuktivno jednolično brujaju), misaono ili glasovno vibriraju (japah = “mrmljanje”) slogovi, najčešće bez značenja, koji se uglavnom završavaju na nazalni glas, čiji odjek se naglašava: »Mrmljanje je dvovrsno: glasovno i misaono. Glasovno je dvovrsno: tiho i glasno. Misaono je dvovrsno: mislivo i zadubljivo.« (Darśana-upanišad, 2, 13-14) Dakle, mantra se može tretirati, mrmljati samo misaono (mnasa) ili se i izgovarati (vcika); ova druga se može praktikovati tihim mrmljanjem (upmśu) ili pak, što je manje značajno, glasnim mrmljanjem (uccais); misaono mantranje može ići kroz zamišljavanje (manana) ili zadubljenje (dhyna). Mantre služe i kao određene vremenske jedinice pri pranajami (prn-ymah), za regulisanje dužine faze udaha, zadržavanja daha i izdaha. Kada se rade uz brojanicu, u jednom ciklusu se ponavljaju 108 puta.

Tradicionalno najpoznatija mantra je AUM (aum), odnosno OM (AU je u klasičnom sanskritu monofon, dok je po poreklu dvoglas): »A – U – M, tri su slova, tri vede, tri sveta, tri potke, tri sloga – takva sa javlja pranavah. Slog A je pri budnom stanju u oku svih stvorovam, slog U dok sniva u grlu, slog Ma dok spava u srcu.« (Yoga-kkd-mani-upanišad, 74) Za idealnu mantru koja odgovara prirodnom toku disanja uzima se formula SO-HAM, odnosno HAM-SO, pri čemu se nastoji da voljno ponavljanje sloga postane spontano i automatsko, ađapa. Postoje i mantre koje imaju pozdravno-molitveni profil, darna-mantre, kao što je to tibetanska bajalica OM MANI PADME HUM/HUNG (“o dragulju u cvetu lotosa!”) Mogu se vibrirati semeni slogovi (b+đa-mantra) uz koncetraciju na određene delove tela i ćakre: LAM, VAM, RAM, JAM, HAM, ... – U Yoga-kundal+–upanišad navodi se, pored AUM-a još jedna čuvena, “kraljevska” khe-car+ mantra, koju čine slogovi HRTM, BHAM, SAM, MAM, PAM, SAM, KŠAM (2, 17-20). Mantru treba ponavljati dvanaest puta na dan, a do dostizanja “prosvetljenja” (Ptanjala-yoga-sktrani, I, 27-28) i “oslobođenja od grehova” 500.000 puta (2, 22-23), dakle treba je meditativno praktikovati skoro 12 godina. Mantra (kao i pojedinačni stav u hata-jogi) je tradicionalno posvećena nekom božanstvu iz hindu-panteona. Uvodeći učenika u tajinstvo duhovno-realizacionog uprezanja (jogu), učitelj (guru-vaktratas) mu saopštava tajnu mantru (koju je ovaj preuzeo iz predanja ili čuo u dubokoj meditaciji), koju učenik do kraja života treba da praktikuje i nikom da ne otkriva.

Slično puđa “iniciranje” se danas praktikuje i u Maharišijevoj sekti, koja je svoj uzlet doživela sredinom sedamdesetih godina prošlog (XX) stoleća. Na kursu polaznik dobija mantru (koja se ne susreće u klasičnoj mantra-jogi), formulu za mrmljanje, pred portretom gurua Maharišija. “Posvećeni” učenik mantru treba da zadrži za sebe, i njenim praktikovanjem on se u stvari klanja Maharišiju i palim bogovima koji stoje iza njegovog kulta, koji obećava mnoga ostvarenja: od zdravlja i spokoja do levitacije.


Puđa inicijacija

U Maharišijevom kultu pojedinac sam ne može da odabere za sebe mantru; ovlašćeni učitelj mu je saopštava i daje kroz obred zvan puđa, i inicirani, koji pre toga nije prošao nikakav iskušenički staž je dužan da meditira na mantru dva puta dnevno, ujutro i uveče, od 15-30 minuta. cilj je da se mantranjem podsvesno polje učini svesnim, da se budnost podigne na viši nivo (u praksi se, zapravo dešava, da meditant dođe do stanja stalne pospanosti u kome su mu mentalni štitovi otvoreni za razno-razne negativne duhovne indukcije i uticaje), te da se dođe do kosmičke svesti, samadhija. Upustvo za to i takvo “prosvetljenje” Mahariši je izložio u svojoj knjizi “Nauka postojanja i umetnost življenja” (The Science of Being and Art of Living). Po Maharišiju postoje ukupno osam stanja svesti: prva tri i najpoznatija na Zapadu su budno stanje, stanje spavanja sa snovima i stanje spavanja bez snova. Maharišijeva “Nauka o kreativnoj inteligenciji” (SCI) dobila je 1969. g. i akademsko priznanje: na univerzitetu u Stenfordu otvoren prvi akademski seminar o ovoj disciplini.

U knjižici ‘Sveta tradicija’ stoji objašnjenje: »Svrha celokupnog obreda, koji želimo da opišemo, jeste da nas uskladi s izvorom energije i mudrosti od kojega potiče transcedetalna meditacija.« Dakle da nas veže za onostranu Hijerarhiju učitelja “mudrosti”, uporišno vezanu prevashodno za Istok. Koliko opasnosti nosi komunikacija i privlačenje pažnje onostranih bića koja glumataju bogove i mudrace, o tome izgleda ne razmišljaju oni koji se bacaju i poveruju u kandže Maharišijevog kulta. Onaj ko svoju dušu ispuni pogubnom vibracijom, on će i oko sebe imati, a nekad i moći videti, avetinjske duhove koji ga počinju okruživati i besiti se na njegovu dušu, uzimati mu životnu energiju i slamati volju za istinsku promenu. Bilo da se iz relaksacionih (radi oslobađanja od stresa) ili prosvetljujućih pobuda primenjuje takozvana Transcedetalna meditacija, osoba koja sebe i svoje aspiracije nije ispitala, koja nema ljubav za Boga (nije joj Živi Bog središte življenja) i koja moralno ne živi, izlaže se strahovitoj duhovnoj i životnoj opasnosti. Nije ništa čudno što TM u krajnjoj instanci životu donosi samo brigu i obesmišljenost, i neretko dovodi do suicida. Treba znati da se pod “Bogom” kod Maharišija ne podrazumeva Svevišnji i Večni Stvoritelj i Održavatelj već nekakvo »biće na najvišem stepenu evolutivnog razvoja.«

U toku inicijacije, koja je zapravo dijabolička evokacija (zazivanje) nad glavom inicijanta, pred i nad oltarom, na čijem belom pokrivaču se pored ostalog nalazi slika guru Deva, sveća i mirišljavi štapići, uz pevanje na sanskritu učitelj transcedetalne meditacije izvodi ritual u čast rastelovljenih i utelovljenih hinduističkih bogova (koji su jedan drugome, tokom pokolenja, predavali “velike tajne” meditacije). Naravno, od svih hinduističkih bogova najviše počasti se odaju Maharišijevom patronu guru Devu (“utelovljenju” Boga), pred čijom slikom se vrši bezumno klanjanje; završnica “inicijacije” glasi: »Nudeći pregršt cvetova lotosovim stopama Šri Gurua Deva, ja se klanjam.« Čovek nesme ni Božijem anđelu da se pokloni, a kamoli Sataninom poslaniku: »I padoh pred njegove /= anđelove/ noge da mu se poklonim. I reče mi: pazi, ne čini to, ja sam saslužitelj tvoj i tvoje braće koja imaju svedočanstvo Isusovo. Pokloni se Bogu.« (‘Otkrivenje’, 19:10) Pri klečanju učitelj novajliji, sve glasnijim i glasnijim tonom, saopštava njegovu mantru mnogo puta. Preko vibracije te mantre će se ubuduće meditativno povezivati sa hindu-bogovima, odnosno učiteljima “mudrosti”, jer svi pseudobogovi hinduizma zapravo su lažni mudraci koji su delovali zavodnički i obmanjivački u raznim epohama. U ovo vreme mnogi hinduistički bogovi su se ponovo našli u telo, i mnogi su se misionarski zaputili na Zapad i tu osnovali ili razgranali svoje sekte i razvili svoj prljavi i zavodnički kvazireligijski biznis; nudili su i nude stvaranje “supermena” a stvarali su samo duhovne bogalje od ljudi koji nisu umeli da ispituju duhove.


Određivanje mantre

Na osnovu Maharišijevih izlaganja stiče se pogrešan utisak da se prilikom biranja mantre moraju u obzir uzeti mnoge odrednice ličnosti inicijanta, odnosno određenom tipu ličnosti se mora dati i odgovarajuća, vibraciono striktna mantra, jedna od “brojnih tradicionalna” mantri: »Svaki pogrešan izbor mantre sigurno će izazvati neravnotežu u skladu čovekovog života.« sasvim je jasno da jedna ista vibracija (bila ona glasovna ili optička) na ljude različitog stanja svesti neće isto delovati. Međutim, u inicijacionoj praksi Maharišijevog kulta jedini kriterijum za biranje “odgovarajuće” mantre, je zapravo meditantova pripadnost određenoj starosnoj grupi.

Do 1973. godine Mahariši je imao listu od 4 mantri, gde su muškarci (zavisno od godina života) dobijali “božansku” mantru ING ili AAING a žene mantru IM ili AAIM. Od 1973. g. “prastara tradicija” se revidira. odnosno lista dobija izmenu i proširenje, pa se uvode šesnaest (nove) mantre, koje se, kako smo rekli, daju prema starosnom dobu meditanta (izgleda da se ne računa na njegovo starenje i promenu mantre), bez obzira na pol: ENG (10-12 godina), EM (12-14), ENGA (14-16), EMA (16-18), AENG (18-20), AEM (20-22), AENGA (22-24), AEMA (24-26), ŠAJRING (26-30), ŠAJRIM (30-35), HAJRING (35-40), HAJRIM (40-45), KAJRING (45-50), KAJRIM (50-55), ŠAJAM (55-60), ŠAJAMA (preko 60 godina). Naravno, i ova lista uveliko izmišljenih mantri koje treba da prizovu pale bogove, doživljavala je svoje “revizije”.


Da li kruto ponavljanje slogova pomaže?

Činjenica je da sve što deluje na čovekova čula i čovekov um, može biti u službi oplemenjivanja i proširivanja njegove svesti, ili sužavanja i porobljavanja njegove svesti. Tako na primer nije svejedno da li slušamo i uživamo u žestokoj, preglasnoj i turbulentnoj muzici, ili u harmoničnoj i plemenitoj muzici koja budi ono unutarnje u nama. Isto tako i zvučno i mentalno vibriranje mantri može bitno uticati na čovekovu svest. Jer svaka vibracija nosi neku svest, utiče na neku svest i povezuje sa nekom svešću. (U Kabali kao tri najmoćnija glasa uzimaju se slova A – Alef, M – Mem i Š – Šin.) Ovde stoji pitanje: sa kojom svešću nas povezuje mrmljanje besmislenih mantri iz Masharišijeve škole (koje uveliko odstupaju i od pravila fonetskog ustrojstva mantri iz klasične mantra-joge). Mahariši tvrdi da nas ove mantre povezuju sa Kosmičkom Svešću. Sa Kosmičkom Svešću ili sa bogovima iz Podnebesa?! Kosmička Svest je Bog. Onoga koji ne veruje u Boga i ne ispunjava Božije Zapovesti, nikakvo mantranje i nikakve meditacije mu neće biti u službi povezivanja sa Bogom, Kosmičkom Svešću, jedinstvenim Poljem Života. Maharišijeve mantre će praktikante povezivati sa otpalim bogovima, sa Hijerarhijom lažljivih duhova koja je i tobožnjeg Jogija navela da zavede što više onih duša u kojima se budi čežnja za uzvišenim. Ako čovek ne čini Božiji Zakon, Zakon Ljubavi, ako ne živi u pokori, nikakve meditativne tehnike i nikakva mantranja neće mu pomoći da stabilizuje i proširi svoju svest, da postane blažen i iznutra produhovljen. Istinska meditacija treba da usmerava na Boga i stabilizuje svest, a zakonit život i svetla dela dušu i čoveka prosvetljuju i sjedinjuju sa Svetlošću Života. Psalmista deklamuje: »Čista je zapovest Gospodnja – oči prosvetljuje.« (19:9) Bog, Svetlost, ujedinjuje sa Sobom i prosvetljuje samo onog ko ima svetla dela (čiste misli, reči i postupke), ko ispunjava Zapovesti Svetlosti, ko živi za Svetlost, ko srcem teži Svetlosti i Vratima Života. A Zakon Preobraženja traži da se spoznajemo, da priznajemo svoje grehe koji nas odvajaju od Svetlosti, da ih se odričemo, da se kajemo, da molimo za oproštaj, da opraštamo, da popravljamo učinjene negativnosti: tek potom sledi prosvetljenje, širenje svesti duše, ujedinjenje sa Najvišim Poljem Života. Jer Duh Čistote ispunjava samo čist hram bogoljubive duše. Nečisto i neprosvetljeno se ne može nikad sjediniti sa Savršenim i Beskonačnim. Greh, dug duše, karma je ta koja nas odvaja od Najviše Svesti i baca u ponor Tame. Ako čovek svome bližnjemu nešto ukrade, on se neće prosvetliti i naći spokoj tako što će uzeti da mrmlja mantre koje upućuju na niže snage, dakle ne na Boga, već time što će molitveno preispitati svoje ponašanje u svetlu Božijeg Zakona, poslušati glas svoje savesti, pokajati se, zamoliti za oproštaj i ispraviti svoju grešku: vratiti ukradeno i to više ne činiti. Jer ko se istinski kaje on i dobiva snagu da negativnosti više ne čini. Kad postigne potpuno jedinstvo sa Bogom (potpunu prožetost i ispunjenost Duhom Istine, zatopljenost u polje Života), Bog će živeti kroz njega, i on više neće grešiti, jer Bog ne greši. Saobraćanje sa Bogom, opštenje sa Čistotom, uvek je najvažnija stvar za zadovoljavajuće prevladavanje svih životnih zapreka i zamki. A osnova opštenja sa Bogom je goruća molitva iz Srca, molitva Ognjenog Duha. A za dobru i uspešnu molitvu čoveku je potrebno da nauči da ćuti, da isprazni svoj um od ljudskih želja i misli, da ih isuši i preda Bogu na spaljivanje i preobraženje.

“Meditacija” u kojoj se zabetonirava čovekova svest osećanja preko kojih deluju Božiji impulsi, koja čoveka povezuje sa raznim nedobronamernim i manipulativnim onostranim snagama koje ne priznaju Boga i Hrista Božijeg, i koje u inkarnaciju šalju razne svoje saveznike i dužnike da glume “proroke” i “učitelje”, čini čoveka samo rukavicom na ruci bogoprotivnih snaga koje svojim polovičnim znanjima prave porobljivačke poslove, koje se ne osvrću na zakon slobodne volje i zakon karme, zakon ispaštanja, iako im je poznat.


Paradiranje lažnim dostignućima

Mudrost kaže da istina korača tiho, bez podizanja buke i prašine. iza maharišijevog kulta podignuta je velika prašina, oblak gromopucatelnih proklamacija. Učitelji Transcedetalne meditacije, koja je postala veliki pseudoreligijski biznis, efekte mantranja (16 mantri) po njihovoj metodi predstavljaju impresivnim i začuđujućim: oni su samo kapacitetom mašte ograničeni. Tako jedan od velikih dometa obuke u Transcedetalnoj meditaciji predstavlja moć skakukutanja okolo poput žabe, što oni nazivaju “levitacija” (lebdenje). U Patanjđalijevoj 'Niski o jogi' govori se o postizanju izuzetnih duhovnih moći (III, 45), a takva je na primer laghim – postati lagan poput pamučne niti. Usiljene tehnike disanja (pogotovo dugo zadržavanje daha – kevala-kumbhaka) normalno dovode grčenja i napregnutosti nervnog sistema, što se odražava i na mišićno tkivo, a onda TM-praktikant može u lotos poziciji (sa duboko prekrštenim nogama) izvoditi na sunđerastim dušecima egzibiciono žablje skakutanje (koje polako prerasta i u “sportsku disciplinu”). Da se tu radi o istinskoj levitaciji (koju je pokazivao Isus hodajući na primer po vodi Galilejskog jezera), meditanti bi mogli da zadrže telo u vazduhu, da se odrazu i unazad i bočno, a ne samo napred, kako je već to za mišićni sklop u datom napregnutom stavu najzgodnije. Još Yoga-tattva-upanišad opisuje fenomen žabljeg skakutanja: »Znoj bi se javio prvi, njega bi utrljavao. Daljnjim zadržavanjem vazduha, polagano, polagano, zaselom telesniku telo podrhtava. Daljnom vežbom potom, samo, poskakivanje se javlja. U tom stanju poput žabe kreće se poskakujući. Jogin u lotos-sedu stao po zemljinoj površi hoda. Potom daljnjim vežbanjem zemljinu ravan ostavlja. U lotosovom stavu stao on je zemlju ostavio.« (51-55) – Vidi se jasno da ova upanišada žablje skakutanje ne poistovećuje sa levitiranjem, koje se tek kasnije ostvaruje.

Koliko je ispravno praktikovati nekakvu meditaciju samo da bi se telo osposobilo za dokazivačko, egzibiciono žablje poskakivanje?! Da čovek treba da skakuće ili leti, on bi se rodio sa krilima, poput ptica. Na čoveku je da stiče istinsku mudrost, a ne da gubi vreme učeći egzibiciono skakutanje, da paradira lažnim moćima koja nisu daleko od cirkuskih veština za zabavu dokone mase, koja su tu da proslave čoveka i ono ljudsko, a ne Boga i ono Božansko. Da li je "žablje" skakutanje neka istinska mera velikog duhovnog ostvarenja?! Diogen Laertije (II-III st. ne.) ukazuje za Aristipa (oko 435.-350. g. se.) iz Kirene: »I kad se neko hvalisao svojom veštinom ronjenja, on mu reče: "Zar se ne stidiš da se hvališeš nečim što i delfin ume?" /.../ A kad se neko hvalio da može mnogo da popije a da ne bude pijan, on je rekao: "Pa to može i mazga"!« ('Život i mišljenja istaknutih filosofa', II, 8, prg. 73 –prevod: Albin Vilhar)

Po svojoj realizovanosti i aspiriranosti ljudi se simbolično gledano mogu razvrstati u četiri kategorije: tu su najpre “jagnjad” – oni koji su našli Istinu u sebi, postali Istina; zatim “ovce” – oni koji zakonitim životom i savladavanjem sebičnih ljudskih poriva krupnim koracima hrle ka jedinstvu sa Istinitim, Jagnjetom Nevinosti; potom dolaze “ovnovi” – oni koji glume da teže Istini i Dobru, a srce im je uz Laž i Zlo; i na kraju tu su “krvoločni vukovi” obučeni u jagnjeću kožu – oni koji sebe predstavljaju nosiocima Istine, a pustoše Božije Stado. Ovi zadnji su često osposobljeni izaslanici onostrane Hijerarhije Pseudomudrosti – “Velikog Belog Bratstva”. Svako ko sebe ozbiljno sagleda može videti da li se nalazi sa desne ili sa leve strane Velikog Pastira, Hrista Gospoda.

Maharišijeva škola je samo jedna od mnogih sektanskih struja koje stoje pod patronatom i nadzorom onostrane Babilonske Hijerarhije, koja priprema planetarnu instalaciju parodijsko-babilonskog Pokreta za Novo Doba. Tipologijski i etimološki gledano sekta je svaka asocijacija na čijem čelu stoji autoritarni osnivač ili lider, guru-bog čija reč se uzdiže do nivoa nebeskog zakona. Sekta je heretička, krivovernička ustanova i ekspozicija, jer ne poseduje istinsko znanje, jer ne gradi na istinskoj Božijoj objavi. Sekta ne traži i ne sledi (lat.: sequl = “sledovati”) Jedinog Spasitelja – Gospoda i Njegovu reč, već truležnog čoveka koga još za života izjedaju crvi. Tako sektant upada u ponor greha i odvaja (lat.: seco, secare = “odvojiti”) se od Istinskog Života.


Ne priznaju ni Boga

Da bi i ateiste i sekulariste pridobili, rukovodeći poklonici Maharišija odriču i to da njihova škola ima religijski karakter, stide se da joj pripišu religijske odredbe, čime pokazuju svoj animozitet i svoju mržnju prema Bogu i Božijem Imenu. A koja se to istinska duhovnost, prosvetljenost, blaženstvo i svetost može postići bez prizivanja Božijeg Imena, Božijeg Zakona u svoj život? bez kultivacije duše i čoveka posvećenim, požrtvovanim i bogougodnim životom? Ko se odriče Boga, Božijeg vođstva i Božije zaštite, ko Svevišnjeg svodi na nekakvu apstrakciju i nebulozu, on je još uvek duboko udaljen od Večnog Polja Života, i on je izazovni mamac za avetinjske duše koje se bore protiv Neba, koje grade svoj “raj” bez istinskog Boga. I opsednuti meditant, koji je na najvišem stupnju “ostvarenja” našao maharišijevsku “transcedentalnu sreću” i “kosmičku svest”, a izgubio bezosećajnost za drugo Božije dete koje pati, postaje svoj vlastiti bog, kojemu je “dobro” i “ispravno” sve što pomaže napretku i grorifikovanju TM-kulta.

U sektama skupine umišljenih veličina uvek žele da promene svet po svome izvitoperenom modelu i šablonu vrednosti, a sami sebe ne menjaju. Ko sledi Hrista, on zna da nikoga ljudskim snagama i pristupima ne može istinski promeniti, ali drugome može pomoći poukom, savetom, molitvom, vlastitim uzornim životom, da dođe do pozitivnih promena u njemu, da se privoli da prihvati Put Istinskog Života, da se obrati Istinitome: »Braćo moja, ako ko od vas skrene od istine i neko ga obrati, neka zna da će onaj koji obrati grešnika od njegovog zabludnog puta spasti njegovu dušu smrti i pokriti mnoštvo greha.« ('Jakov', 5:19) – Samo ono što dolazi iz srca i iz zakonskog ostvarenja, što nosi Snagu, to istinski može da pokrene drugo srce, i to vodi promeni i prosvetljenju u Duhu i Duhom. – Jedan od ciljeva Maharišijevog “Svetskog plana” za ekspanziju njegovog kulta bio je da reši problem kriminala, zloupotrebe narkotika, te svih oblika ponašanja koji donose nesreću ljudskom rodu. Maharišijevi sledbenici i udivljenici su pokušali u nekim gradovima (kao u Hagu i Vašingtonu) da smanje stopu kriminaliteta tako što bi povećali broj uključenih meditadana na datom podneblju, no rezultati su bili poražavajući. Mahariši je računao i propagirao najpre da kada broj TM-meditanata u svetu dostigne 1% od ukupne populacije, pokrenute “blagotvorne” vibracije ukinuće sve mržnje i sva neprijateljstva među narodima. Potom je iskonstruisao da kada broj meditanata dostigne 10% svetske populacije prestaće ratovi među narodima, jer TM će promeniti tvrdu, okrutnu prirodu čoveka, pretvoriti ga u tolerantno i saosećajno biće, uvesti nas u doba prosvetljenosti. Sam Mahariši pokazivao je hladnu ravnodušnost prema bedi i nemaštini koja pustoši svetom. Božanska saosećajna ljubav a ne kruto ponavljanje slogova svetu donosi mir. Danas TM-planeri, kada su dobili svoj pozamašan kadar i među političarima, u vojci, u medicinskim krugovima, imaju orvelovsku aspiraciju da svo čovečanstvo treba zakonski prisiliti da prihvati njihovu meditativnu praksu, dok “nesposobni” trebaju biti odstranjeni. Ni svi ljudi da mantraju kako maharišijevci žele, ni željena Svetska vlada da bude potpuno uređena po predstavama njegove ideologije, do obnove sveta neće doći: sve će isto i staro ostati pod Suncem. Ko ne gradi sa Bogom i na Bogu, on dakako zida kule u vazduhu, gradi na pesku i prividu. – Mahariši je umro 2008. g. (Vlodrop, Holandija) ne dočekavši da vidi Svetsku vladu na tronu dijaboliziranog sveta.

- 19:27 - Komentari (0) - Isprintaj - #


Maharadž Dži

Utelovljeni Krišna

Posle Maharišija, na Zapad nastupa mladi guru Maharadž Dži, koji sebe proglašava za Boga, za Gospoda Svemira koji je došao da ostvari novo doba mira za čovečanstvo. Dok je sedeo na visokom prestolu, krunisan zlatnom krunom Krišne, kao “Bogu” su mu se klanjali ničice slepi sledbenici i udivljenici u Americi.

Inače “Misiju Božanske Svetlosti” – Divine Light Mission (u kojoj se praktikuju četiri vrste meditacije) ustanovio je Maharadžijev otac Jogi Rađ Paramhans, a on je preuzeo da je vodi 1966. g. kao osmogodišnje dete. Ovaj oženjeni guru je organizovao mnoge festivale na kojima je frenetično najavljivao kako će uskoro uspostaviti mir u celome svetu. Poznat je i po tome što je voleo da se vozi u sportskim automobilima. i jahtama.



Oussuttam Ji Maharaj

Kada su mnogobošci lakonskoj Listri, gledajući Pavlova i Barnabina čudesa hteli ove da proglase za bogove i prinesu im žrtve, ovi su im se odmah suprostavili, ukazujući za sebe da su samo propovednici Božijeg Imena: »U Listri je sedeo jedan čovek nemoćan u nogama, hrom od majčine utrobe, koji nije nikad prohodao. On ču Pavla kad je govorio; kad Pavle pogleda na njega i vide da ima veru u spasenje, reče snažnim glasom: "Uspravi se na svoje noge." – I skoči te hodaše naokolo. Kada pak mnoštvo naroda vide šta učini Pavle, podiže svoj glas govoreći likaonski: "Bogovi postaše kao ljudi i siđoše k nama." – Tako Barnabu nazivahu Zevsom, a Pavla Hermesom, jer je on vodio glavnu reč. A sveštenik Zevsovog hrama, koji se nalazio pred gradom, dovede junce i donese vence pred vrata i htede s narodom da prinese žrtvu. Čuvši to apostoli, Barnaba i Pavle, razderaše svoje haljine, skočiše među narod vičući i govoreći: "Ljudi, šta to činite!? I mi smo ljudi – kao i vi, propovedamo vam Evanđelje – da se od ovih ništavnih stvari obratite živom Bogu, koji je stvorio nebo, i zemlju, i more, i sve što je u njima; koji je u prošlim vremenima pustio sve mnogobošce da idu svojim putevima, ali ipak nije sebe kao dobrotvora ostavio neposvedočena, dajući vam kišu s neba i rodne godine, puneći vaša srca hranom i veseljem." I govoreći ovo jedva odvratiše narod da im ne prinese žrtvu.« ('Dela', 14:8-18)

- 19:25 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Šri Činmoj

Profinjen univerzalni zavodnik

Hinduistički guru, slikar, poeta, muzičar i atleta Šri Činmoj (Chinmoy Kumar Ghose) rođen je u Indiji (sada Bengal) 1931. g. Sa dvanaest godina života, pošto je izgubio oba roditelja, nastavio je život u ašramu Šri Aurobinda u Pondišeriju. Od 1964. g. živi u Njujorku, gde u početku radi kao sekretar indijske Ambasade. U Njujork Sitiju osniva i svoj (prvi) ‘Centar Mira’ koji ljudima nudi meditativne, umetničke i sportske ugođaje i doživljaje. Zbog svojih raznovrsnih ljudskih angažmana, prozvan je prvim univerzalnim čovekom XX stoleća i svetskim ambasadorom mira. Od 1970. g. dva puta sedmično održava meditacije za mir za zainteresovane ambasadore i službenike OUN u njihovom Predstavništvu, za predstavnike različitih religija koji mu dolaze, a isto to sprovodi i za predstavnike u američkom Kongresu i britanskom Parlamentu.



Chinmoy Kumar Ghose

U periodu od kraja novembra 1993. g. do 5. januara 1994. g. ovaj grafoman i “Ambasador mira” nacrtao je oko 900.000 ptica: »Kad nacrtam pticu ja mislim na dušu – novu tvorevinu, novu nadu, novi mir, novo blaženstvo i novo savršenstvo na zemlji.« Da li su u Činmojevom kvaziumetničkom izražavanju ptice simbol uzdižućih duša, ili zarobljenih duša, one koje su preko njega upale i ulovljene u mrežu Mraka: »Duša je naša poput ptice umakla iz zamke lovaca; raskinula se zamka a mi umakosmo.« ('Psalmi', 124:7) – Zadubljivanje u Činmojeve slike, kao i svaka kontemplacija na umetnička dela nesavršenih bića može biti opasna za duhovno napredovanje, jer se preko slike povezujemo sa negativnim energetskem koncetratima ulivenim u nju.

Činmoj je i kompozotor: komponuje i izvodi magijski zavodljivu 'akaša muziku' koja uglavnom ide na nekoliko note.

Činmoj, kao i mnogi drugi hinduistički bogovi u telu veruje da je meditacija dovoljna snaga da se izmeni lice i sudbina sveta: »Trajni mir, božanski mir, možemo da dobijemo samo meditacijom.« - Njegova slika, sa izveštačenim “osmehom blaženstva” je nezaobilazni rekvizit pri meditaciji njegovih učenika. Tipičan crnomagijski ambijent za zavodnički telepatski upliv stranih snaga. Činmoj mudrački mnogo toga piše, pogotovo o miru, ali jasno je da njegovo srce nije uz Boga, Duha Mira.

Činmoj govori o protežiranju univerzalnih vrednosti dok se fotografiše sa majicom koja prikazuje indijsku zastavu.


“Prorok”

Činmoj je i 'prorok': 1993. g. u božićnoj poruci najavio je ulazak u doba svetskog mira, dok su tada svet potresli veliki ratni sukobi na prostorima nekadašnje Jugoslavije: »... Naredna decenija će biti decenija pesme i plesa božanskih sila. Nebožanske sile su na kraju snaga i već su počele da se predaju božanskim silama, spremne da se pokore njihovoj volji.« - Demonske snage se neće predati sve dok među ljudima imaju pomagače i žrtve, i njihovo najveće propinjanje i protivljenje Bogu tek će se desiti.


Imitacija duhovne trke

U cilju izgradnje svetskog mira Činmoj je izmislio i preko OUN i svoga Maratonskog tima počeo realizovati, počevši od 1987. g. 'Svetsku trku mira' ('Atletske milje mira'), koja je godinama tutnjala, i koja se svodi na teatralno prenošenje baklje, koje navodno treba da zbliži ljude i države. Ali od podizanja prašine nema nikakve istinske koristi. Božiji čoveku istinu treba da vodi trku, Božiju trku, da se kao atleta duhovno-asketskim podvižavanjem probija napred, sve bliže Bogu, kako bi dobio venac Slave; apostol Pavle ukazuje: »Ne znate li da na trkalištu trče svi trkači, ali samo jedan dobiva nagradu; tako i vi trčite – da je osvojite. A svaki borac uzdržava se od svega; oni – da bi dobili propadljiv venac, a mi – nepropadljiv. Stoga ja trčim tako, kao trkač koji ne trči u neizvesnost, tako se borim pesnicom, kao borac koji ne bije vetar, nego mučim svoje telo i potčinjavam ga, da ne bih ja, koji sam drugima propovedao, sam postao nevaljao.« ('Korinćanima', I, 9:24-27)

Činmojeve “trke mira” nisu ništa drugo nego moderno preslikavanje starih helenskih trka sa upaljenim bakljama. Još Diogen Laertije (II-III st. ne.) u svome delu 'Život i mišljenja istaknutih filosofa' prenosi da su gimnazijum u Elidi ukrašavale Pironove slike poznatih trkača sa bakljama (IX, 11, prgi. 62-63) podnožju Kipa Slobode 21. aprila 1989. g. zapaljena je prva baklja mira na Drugoj svetskoj trci mira koju su trkači proneli u oko 50 zemalja.



Masonski Kip Slobode na ulazu u Njujoršku luku

To nije bez razloga učinjeno u Njujorku. ‘Svetlonosnu’ baklju naglašeno nalazimo na iluminatsko-masonskom ‘Kipu Slobode’ (visokom 46 metara) postavljenom na ulazu u njujoršku luku, na ostrvu Beldon (danas Liberi Ajlend), koju su francuski masoni poklonili američkom "narodu" 1885. g. (1886. g. je monument otkriven.) povodom obeležene stogodišnjice proklamovane nezavisnosti USA. U njenom podnožju je podignut Muzej američkih doseljenika. – U svome romanu ‘Metamorfoze’ Lukije Apulej (rođen 125. g. ne.) opisuje jedan čin svoga ‘pobedničkog’ posvećenja u Isidine misterije: »U desnoj ruci držao sam goruću baklju, a na bejaše venac od zrakasto raspoređenih palminih listova. Tako sam predstavljao sliku sunca i stajao kao kip.« (XI, 24 )

Božiji čovek uistinu treba da prenosi vatru, ali Božiju Vatru, Duha Svetog. Isus Hrist, Svetlost Života, ukazuje i poziva Svoje sledbenike: »... Idite i načinite sve narode Mojim učenicima ...« ('Matej', 28:19) A Božiji Oganj možemo imati samo ako smo svoju 'baklju' zapalili na Velikom Ognjištu – Bogu, i tu Vatru možemo održavati i prenositi, i njome zapaliti mnoga srca koja čeznu za Istinom samo ako čestito i zakonito živimo.



Je li guru jednak Bogu?

Činmoj u svojim poukama često pominje Boga; nekad citira i Isusa koga naziva “ Sin Božiji”. No začudo, značaj gurua (za učenika) izjednačuje sa značajem Boga: »Učitelj, ako je pravi, za one tragaoce koji istinski teže i veruju u njega, predstavlja Boga na Zemlji. On je ovlašćen ili poslat od Boga da im pomogne. Pravi Učitelj, pravi Guru, jeste Bog lično. Na Zemlji će, međutim, Bog vrlo često delovati u duhovnom učitelju i pomoću njega.« (The Master and the Disciple, pogl. “Uloga Gurua”, prevod: Nada Matasić) – Duhovni učitelj uistinu je Božiji predstavnik na Zemlji, ukoliko u duši nosi nalog od Boga da Mu služi na Zemlji i ukoliko je duhovno realizovan, jedno sa Bogom, savršeno prožet i ispunjen Božanskom Silom. Činmoj se ne pita da li on nosi takav sveti nalog u svome srcu, i ako ga nema, zašto nastoji da ga nadomesti tehničkim goropadnim buđenjem eteričnih, božanskih snaga (kundalinija) u sebi, što ne vodi funkcionalnom jedinstvu sa Bogom već gordoj težnji da budemo jednaki sa Bogom.?!


Može li guru da preuzme grehe i slabosti učenika?

Poput mnogih drugih istočnjačkih gurua i Činmoj uči da (realizovani) učitelj može od učenika da u svoje telo preuzme tamu, nečistotu, neiskrenost, sumnju, nesigurnost, i mnoge druge mane; pa se on tako poziva na "produhovljenog" Ramakrišnu, koji je na svaki miris hrane koji bi dolazio iz kuhinje napuštao predavanje učenicima da bi video šta njegova ženo to sprema: »Čitao si kako je Ramakrišna preuzeo nečistotu, nesavršenost i neznanje svojih učenika i kako je tako mnogo patio. Mnogi, mnogi duhovni Učitelji su govorili kako su i oni to isto učinili.« (The Master and the Disciple, pogl. “Dva učenika”, prevod: Nada Matasić) – Nijedan čovek ne može da preuzme i razreši naše grehe i slabosti, osim Boga koji je Lux et Lex (Svetlost i Zakon). Hristov Oganj preuzima i preobražava naše grehe koje smo Mu predali, i to one koje smo u svetlu Zakona spoznali kao negativne i pogubne, priznali ih, okajali ih, molili da nam se oprosti zbog njih. Hrist se zato zove i Spasitelj i Otkupitelj zato što Njegova Svetlost čisti naše duhovne haljine u Svojoj Krvi, Svome Duhu, zato što nam daje Svoju Snagu da se njome borimo protiv Tame i pobedimo. Ako neko preuzme moje slabosti bez da ih ja nisam postao svestan, bez da se nisam borio sa njima, bez da ih se nisam u srcu odrekao, on mi nije nikakvu istinsku uslugu učinio; ja sam ostao stari neosposobljeni slabić. Svaki greh čini vezanu energiju. Hrist, Duh Preobraženja je “razvezuje” i vibraciono podiže, tako da se ona može uključiti u božanski tok. Tako i mi postajemo slobodni. A učitelji koji umišljavaju da pate zato što su “preuzeli tuđu karmu”, pate zapravo zbog vlastitih izbijanja nespoznatih i neokajanih negativnih uzroka, čemu doprinosi i njihovo nakaradno poistovećivanje sa Bogom.

- 19:24 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Rađniš Ošo

Poklonih luksuznih limuzina

Nakon što je guru i filosof Bhagavan Šri Rađniš, poznatiji kao Rađniš Ošo, osnivač kultova Neo-sanyas international i 'Lotos ljubavi' (Prem Pankaj), pao u nenaklonost svojih zemljaka – Indijaca, u maju 1981. g. napušta svoj ašram u Puni (osnovan 1974. g. na dan njegovog “prosvetljenja” u 21. godini života), nedaleko od Bombaja, koji tek posle njegove smrti doživljava hodočasnički “procvat”, i preseljuje se u Sjedinjene Američke Države. U leto 1981. g. njegovi sledbenici kupuju ranč površine 26.000 hektara, kraj gradića Antelope u Oregonu, s namerom da osnuju novi grad – Rađnešpuram, što je izazvalo popriličnu uzbunu kod lokalnog življa. Da bi pokazao svoju moć i neustrašivost, u julu 1982. na Ošovom ranču Big Muddy okuplja se nekih 6.000 njegovih sledbenika, pri čemu je svaki za tu priliku i za viđenje svoga “božanskog učitelja” morao izdvojiti po 350 dolara. U prvoj polovini 1986. g. pokušava svetskom turnejom da proširi svoj kult, ali mu mnoge zemlje otkazuju gostoprimstvo, i on se vraća u svoj ašram u Puni. Bolesti ga sve više obuzimaju (što je naravno odraz karmičkog opterećenja), i njegova duša 19. januara 1990. g., u njegovoj 58 godini zemaljskog života, napušta telo. Bolovao je od asme i dijabetesa, ali je umro zbog zaraženosti virusom HIV-a.

U svojoj knjizi ‘Buntovnik’ Ošo, koji je poreklom iz đainističke porodice, osuđuje duhovnu bedu Zapada i materijalnu bedu Istoka, ne priznajući da je materijalna beda Istoka (Indije pre svega) posledica duhovne bede, zabludne pobožnosti: »Zapad je odabrao da sluša telo i postao je potpuno gluv kada je u pitanju stvarnost svesti. Krajnji rezultat je velika nauka, moćna tehnologija, društveno bogastvo, bogastvo svetovnih stvari; a usred svega toga bogastva je siromah bez duše, osećajući se kao nakaza koja je slučajno na zemlji. /.../ Zapad je izgubio svoju dušu, svoju unutarnjost. Predavši se bezumlju, dosadi i mrzovolji, ni sebe nije mogao naći. stoga je svako naučno otkriće bilo beskorisno jer je kuća bila puna svega samo domačina nije bilo u njoj. Na Istoku je drugačije: domaćin je prisutan ali je kuća prazna. Teško je uživati u životu praznog stomaka, bolesnog tela, sa umiranjem koje ih okružuje; nemoguće je biti meditativan. Zato smo mi na Istoku bili nepotrebni gubitnici. Svi naši sveti ljudi, filosofi – i spiritualisti i materijalisti, odgovorni su za ovaj kriminal prema čoveku.« - Da je istinsko Evanđelje pronešeno i ukorenjeno i na Istok, među istočne narode, i da su duhovničari Zapada bili istinski Hristovi sledbenici, istočni “bogovi” nebi na Zadadu imali plodno tlo za razbacivanje svoga semenja laži niti bi im ono bilo tako privlačno.



Ošo – novi “Frojd”

Ošo je inače bio poznat kao veliki obožavalac i vlasnik većeg broja luksuznih i skupocenih “Rols rojseva”; gotovo stotinu njih je posedovao. Ošoa nisu od mesta do mesta “nosile” životinje, kao što je ptica Garuda nosila Višnua ili bik Nandin Šivu, već luksuzne i elitne limuzine. Kada “učitelj” daje najgori primer neduhovnog ponašanja, a učenici to previđaju kao “nebitno” i podržavaju čak, onda to najbolje pokazuje da svi oni iz srca vole i čine laž. Takve i Bog prepušta njihovoj “usrećujućoj istini”, i njih samo patnja može privesti Razumevanju: »I pošto se nisu potrudili da upoznaju Boga, Bog ih je prepustio njihovom izopačenom umu – da čine što ne priliči, ...« (‘Rimljanima’, 1:28)


Orgazam kao “Bog”

Ošo, poput Ničea učitelj putenog veselja i uživanja, tvorac je koncepta “novog čoveka”, “probuđenog hedoniste” zvanog Zorba the Buddha, koji treba da nađe svoju komociju i emancipovanost, pogotovo seksualnu. A to znači da izgubi strah od orgazma i da nesputano uživa u njemu. To pogotovo važi za žene; u svom intervju terapeutu Anandu Virešu od 5. septembra 1985. g. Ošo mudruje: »Čovek koji nije spoznao orgazam izgleda prazno, frustrirano, ljutito. To je zbog toga jer nije bio u stanje gde se priroda kreće slobodno, gde može biti sasvim relaksiran i osećati jedno sa egzistencijom na par trenutaka. S obzirom na njegovu žurbu on nikada nije mogao spoznati orgazam. Seks je postao poistovećivanje sa ejakulacijom. /.../ Orgazam je neverovatan dar prirode. Muškarac je toga lišen, a pošto vodi ljubav na brzinu, tako je i žena lišena toga. /.../ Stoga su žene milionima godina odbijale svoje pravo na porod, stoga su postajale neljubazne, uvek spremne za svađu, gunđanje. /.../ Ona je bila lišena čitave njene mogućnosti da bude blažena. Stoga je ona postala negativna, a to je dalo pravu priliku popovima. Sve crkve i hramovi su se punili ženama jer su one više gubile nego muškarci ...« (Prevod: Rada Vučković) – Cilj duhovnog čoveka nije da uživa u trenutnim orgazmima, već da dostigne trajno i večno blaženstvo, da ga dostigne zakonitim putem. Orgazam koji dolazi posle nezasitog “trljanja” i ejakuliranja pljačka mnoštvo duhovne energije i skraćuje život čoveku. Jer energija data čoveku za zemaljski život nije bezgranična. Svi koji su se ekonomično odnosili prema svojim reproduktivnim snagama, mogli su da dožive duboku starost, bez da od drugog vampirski pljačkaju životne energije. Što čovek više živi u seksualno-ejakulacionom uzdržanju, to mu i više svete snage nadolaze, to i on postaje srećniji i blaženiji, njegov ljudski ego se više gubi; takav čovek i drugom biću može isceliteljski da pomogne. Trenutna, ejakulaciono-orgazmička “blaženstva” (kojima se hrane i nezakonite onostrane snage) čoveku donose samo mrzovolju, utučenost, depresiju, ... Orgazmičke snage čovek treba da pokreće zakonitim životom i ispravnom meditacijom. Čovek ne treba da žudi za orgazmom koji dolazi posle nezakonitih nadraživanja čula niti da očekuje od njega “usrećenje”. Bog je čoveku dao semenu snagu samo za ostvarivanje reprodukcije, ne i za besomučno čulno iživljavanje. Svi umetnici i učenjaci osećaju i znaju da posle seksualnih pražnjenja njihova kreativnost, radni elan i radna moć umnogeme opadaju.


“Hu-hu” meditacija

Ošo je tvorac meditativne terapije koja čoveka treba da vrati u blaženo detinjstvo, da ga oslobodi nasleđenih i izmišljenih ljudskih strahova, pojača njegovu telesnu svesnost i vrati mu njegovu individualnost, da omogući polaganje semena za “više” meditativne tehnike. Stožer te tehnike je dovođenje meditativnog kolektiva u delirijum i trans: polugoli izmešani muški i ženski učesnici terapije skaču u transu i izvikuju mantru “hu-hu”. Kada više potpuno neznaju za sebe počinju da urlaju, ispuštaju razne krike, i valjaju se po podu. (Slična stvar se dešava i među pentekostalnim “duhovnjacima” Potom, kad dostignu “prosvetljenje” sledi faza mirovanja tela. Da li je to put preobraženja negativne energije u pozitivnu, agresivnosti u kreativnost?! Da li je to samo potiskivanje energetskih čvorova, čime se ništa bitno ne rešava. Čoveka od blaženstva deli ponajprije greh, greh koji mora spoznati i razrešiti, žrtveno ga predati Hristovoj Vatri na preobraženje.



Branilac ego ekspanzije

U svome spisu “Moj put, put belih oblaka” Ošo uči da nezreo, neojačan ego ne može biti odbačen i razoren, te se sa takvim egom i ne treba boriti. Ego se po njemu, navodno, može odbaciti samo kad postane vrhunski jak, “zreo”. Izlišno je podrobno se osvrtati na takve dijaboličke nebuloze. Ukorenjen i uhranjen ego se dakako teže prepoznaje kao zlo i teže odbacuje nego kad čovek svakodnevno živi u samoposmatranju i anuliranju svojih ograničenih ljudskih predstava. Dakako da iz velikih nevolja, u koje čoveka uvuče sebičnost i masivne žudnje, budan čovek može mnogo toga naučiti i mnogo egoizma iz sebe eliminisati.


I Isus mu je “poznat”

U svojim delima, ponajprije u “Vrhovnoj alhemiji” Ošo se osvrće i na Isusa Hrista, i u stilu većine istočnih “bogova” iznosi brojne besmislice o Njemu. Po uzoru na muhamedance Ošo odbacuje Isusovu patničko-žrtvenu smrt na krstu i Njegovo vaskrsenje. Sve su to po njemu hrišćanske “zablude”. Ošo o Isusu “zna” mnoge stvari kojih uopšte nema u ‘Novome Zavetu’. Tako je Isusovo telo bilo položeno u pećinu gde je moralo da počiva tri dana po “jevrejskom običaju” pre nego što bi bilo predano rodbini. Tela raspetih obično su ostajala na krstu sve dok ih lešinari i divlje životinje ne bi pojele. U Isusovom slučaju zbog nastupa jevrejske Pashe Pilat, rimski namesnik, načinio je izuzetak, i dopustio je Josipu iz Arimateje da istog dana preuzme Isusovo telo (‘Matej’, 27:57-58) – Ošou je “poznato” da dok je Isusovo telo nošeno do pećinske grobnice »neko se spotakao i iz Isusovog tela, koje je udarilo u kamen, potekla je krv. Da je stvarno bio mrtav, to se ne bi moglo dogoditi.« Ljudske maštarije i nagađanja!

U ‘Vrhovnoj alhemiji’ Ošo potvrđuje ahmedijansku fikciju da je Isus posle raspinjanja živeo u indijskom Kašmiru i umro u Svojoj 112 godini života. Inače Isus je po Ošou potpuni spiritualni rast, stanje svesti “punog meseca” ostvario tek na Golgoti: »U vreme raspeća Isus je upravo ulazio u fazu svesti poznata kao faza “punog meseca”. Baš tog dana, upravo onoga dana kada je razapet, Isus je došao i do tog stupnja.« - Potpuno jedinstvo sa Očevom Svešću Čovek Isus je ostvario mnogo ranije, i ono je potvrđeno prilikom Njegovom Krštenja na Jordanu, kada je pomazan Duhom Svetim, potvrđen kao ovlašćeni i realizovani Mesija Božiji.

Po Ošou Isus je »bio prvi komunista, i zbog toga je hrišćanstvo i moglo da iznedri komunizam.« Komunizam je jevrejski izum i izum subverzivnog Vajshautovog iluminizma.

Ošo tvrdi da je Isus u Solomonov Hramu na judejsku svetkovinu isterao lihvare, zelenašima isprevrtao stolove. Tadašnji judaizam zabranjivao je lihvarstvo, a Isus je se u Hramu okomio na one koji su prodavali životinje za žrtvovanje i menjali novac kupcima žrtvenih životinja, jer On nije želeo da se Dom Njegovog Oca pretvara u klanicu i razbojničku pećinu.




Li Hon Dži

U kineskoj provinciji Đi Lin, 1992. g., nekadašnji vojni muzičar i učitelj slobodnog rvanja, Li Hon Dži, "reinkarnacija Bude", osnovao je apokaliptičku sektu 'Falug Gong', ("Kolo Zakona') koja je se zbog svoje brojne ekspanzije brzo našla na meti progona kineske komunističke vlasti. Li Hon Dži, koji od 1997. g. živi u Americi, za sebe govori da ima brojne natprirodne moći. Doktrina 'Falug Gonga' je miks budizma, daoizma i Ći kunga: sistema laganih meditativno-fizičkih vežbi u kojima prilagođen način disanja posebno dolazi do izražaja, navodno deluju pozitivno na zdravlje čoveka, dok u stvari mogu čoveku da donesu brojne energetske poremećaje u telu. Li Hon Dži praktikantima njegove metode "usavršavanja", kojih najviše ima među dokonim starijim osobama, obećava čak i moć levitiranja. Kod zanesenih sledbenika ove sekte zabeleženi su brojni slučajevi samopovređivanja i samoubistva.


Li Hon Dži – osnivač Falug Gonga

- 19:20 - Komentari (0) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

  siječanj, 2011  
P U S Č P S N
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31            

Siječanj 2011 (8)
Opis bloga
istočnjačke sekte

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se